Marina Gudelj: Nepal (iz zbirke priča Fantomska bol)

„Neman ti šta reć. Mater plače po cili dan, ćaća neće više s njon da govori. Kaže da je živu pokopala, da neće s njon pričat više bude li plakala. A mater samo zivka Antoniju, a kad joj prekine poziv, udri u plač.“

Ana je držala mobitel uguran između lijevog ramena i uha dok je slobodnom, desnom rukom slagala suđe u perilicu.

„Eee, eee, ma niko nije očekiva! Da je spominjala, je, al ko se tomu stvarno nada? Zvala me s aerodroma i zvala je mater, al od matere nije mogla doć do riči, pa je opet mene zvala da umirin mater, a ja joj govorin: ‘A moja Antonija, lipo si zakuvala.’ Pari da ja neman drugog posla nego sad sređivat njen nered. A oni njen jadni Dena ne može doć sebi. Evo, treći dan otkad je otišla, od žalosti ruča s nama. Kaže da ne viruje da mu je to napravila. Jadan čovik, ne može stat u stanu, kaže, teško mu je. Onda ovde prid mojon dicon plače, a dica pitaju al je baba umrla, ako nije baba, je li dida. Ma biži…“

Ubacila je tabletu u stroj, zatvorila poklopčić i kolut za pokretanje perilice okrenula na slovo B. Uskoro se kuhinja ispunila zvukom poplave, mašina se punila vodom.

„Je, mašina je. Evo tek san sad stigla suđe sredit. Mateo ima neki plakat za školu radit, o Vikinzima, pa san cilo popodne s njim pisala i lipila. A spremala sam ribe i blitve i bacila dva-tri jaja na oko. Moj Zvone ne voli ribu, kaže da to nije ručak za radničku klasu, hehe. A u pravu je, riba je gladna, moš izist ne znan kolko, za uru si opet gladan. A blitva da ne govorin, da nije dice, ne bi je ni kuvala. Bila san jutros u Danice uzet, dvajstpet kuna kilo. A kad je skuvaš, nema je šaka. A i Danica, majketi, važe je ka da je o’ zlata. Sićan se još kad smo ja i sestra bile dica i kad je naša mater prodavala na pazaru, nije nikad stavljala oni mali uteg. Danica gleda u svaku kunu.“

Ana na mobitelu stisne tipku za razglas, odloži ga pored hladnjaka i stane čupati nešto iz zamrzivača. Izvuče pileća prsa, preskoči mobitel, ubaci prsa u sudoper, pusti vodu da pljušti po njima, u jednom se skoku vrati do mobitela, ugasi razglas i ponovo ugnijezdi telefon između uha i ramena.

„Triban otopit prsa za sutra, Dena je reka pravit piletinu sa siron. Lipo on to spremi, sam napravi bešamel, ništa vrhnje za kuvanje i sva ta brzo i fino sranja.“

„Dašta je nego luda. On bi joj više puta tako i skuva i učinia po kući, razgrnia robu, usisa stan. Zvone ne zna ni jaje pofrigat, niti ga to zanima. Jedva mi nešto priskoči oko dice, a kad razgrne robu, ja iden za njin i popravljan. E, to ti je tako kad se nije naučilo. A mater jadna, i ona je dosadna. Plače jer su eto tri godine živili, šta ona kaže, divlje. Kaže nadala se unucima, molila se ona da Antonija ostane trudna. A sere, kakvin unucima, ima ih kod mene dvoje, pa nikad ne zove da ih doveden. Kad joj oću ostavit Bartula, brontula da nas dvi niko nije čuva. Di nas nije čuva, uvik smo ostajale te kod jedne, te kod druge babe ili na ulici nekad i do devet-deset navečer. Al nas je bilo desetak u kvartu, ne mogu ja malog sad ostavit samog da se igra vanka. Druga su sad vrimena.“

Kad je ubacila pileća prsa u plastičnu zdjelu s toplom vodom, Ana uhvati mobitel dlanom i svali se na kauč.

„A? Je, nešto je zapištalo, to su mi biće notifikacije s fejzbuka. Igran neku glupu igru, biće od toga. Ma pričala je ona o tome. I moran priznat da je bila čudna u zadnje vrime.“

„Ma Bože moj, do nekidan je svaki dan kod mene dolazila na kavu. Ne mogu reć, voli ona moju dicu i uvik ih je volila doć obać, al onda se nekako uvukla u sebe. Rekla mi je za taj vražji Nepal, slušala sam ono na po uva, računam proć će je, biće se posvadila sa Denom ili štagod. Kad ono, zove ima koji dan da je na aerodromu. Ja se stala krstit, pitan je jel pri sebi.“

„Ma napizdila se, kažen ti“, Ana je sad žestoko gestikulirala slobodnom rukom. „Kaže ona meni da al mi nije rekla da vadi vizu i šta se ja sad tu čudin, pa ne bi vadila vizu da nije mislila ozbiljno. Ja govorin, a Dena, a ona da mi je rekla da ga je zvala, da je nikad ne slušan. Borati, di ću i ja sve slušat s dvoje dice po kući jedva sebe nekad čujen.“

„Šta ja znan šta će radit. Rekla je da će vidit s njima tamo kad dođe, eto ti koliko je pukla. Da će se penjat na Himalaju. Mater je na to obolila. Kaže mater, di na Himalaju, ni na Mosoru nije bila. He he. Spominjala je ona da će probat nać nešto, da će bit nosač ili nešto tako. Rekla san joj, Antonija moja, Boga mu ljubin, pa šta ti je? Di ćeš iz ove naše lipe zemlje tamo u ono smeće i bolest? Da se mi razumimo, nisan ja ni rasist, ni ništa, ali to sve tamo je puno boleščina.

Uglavnom, ostavila je ovde lip posa i lip život i otišla tamo, a meni naturila da smirujen mater.

Eto ti, iden vidit šta ovo pišti, a i baterija će mi crknit skoro. Čut ćemo se, nemoj nikome ništa govorit o ovome, vidit ćemo šta će bit. Aj.“

Čim je završila razgovor, otrese lijevu ruku, klikne na plavu ikonicu, pa na notifikacije, no ne nađe nikakvih novosti. Tada ugleda da iznad ikone sa sličicom pisma svijetli crveni znak. Jedan nepročitani e-mail. Ana stisne ikonu i ugleda debela, crna slova sestrinog imena.

Draga Ana,

maloprije sam se probudila, još kojih pola sata pa ćemo počet slijetat u Dohu. Mogu ti reć da let do sad nije bio niti malo naporan (dobro, spavala sam, hehe) i da kako vrime prolazi, imam sve bolji osjećaj. Manje se bojim, a sve više osjećan uzbuđenje.

Počinjem ovo sad, a dovršit ću i poslat putem, kako buden čekala avione i kako se buden budila. Iman osjećaj da se nismo rastale kako triba i da se nismo niti malo razumile. Znan da san ti navalila mater na vrat, al smirit će se ona, znaš to i sama.

Rekla sam ti da se sve počelo slagat kad sam gledala onaj dokumentarac o Aziji. Nakon šta sam ga odgledala, našla sam ga na internetu i gledala opet. Gledala sam ga (jebemu mater) i po tri puta u danu. Nisam mogla prestat i sve me nešto tamo vuklo. Onda sam počela svašta i čitat. O planinama i o svačemu. Kad sam pomislila da bi mogla otić tamo, taj tren, točno taj tren, s mene ka da je pa ogroman teret.

Ima od toga dosta, ono kad smo Dena i ja bili u Istri i kad smo se vraćali doma, išli smo magistralom. On nekad zna bit baš dosta glup, voli prebrzo vozit i uvik me nervira s tim. Tako i taj put, taman smo bili prošli Zadar kad je on opet jurca  i znan da je na neki način očekiva moje žuganje, a ja sam samo sidila i mislila – Pa šta! Nek sad i poginemo, pa šta. Ne bi me ni najmanje bilo briga da se negdi zalipimo. Eto, to sam ja mislila sa svojih nepunih trideset pet godina.

Kad san to jednom pomislila, nije bilo nazad. Skužila sam da mi se nikad ništa nije dogodilo, da nikad ništa nisan doživila, ono da je baš neobično, a istovremeno sam se bojala da mi se nikad više ništa novo neće dogodit. Bila sam ti baš zarobljena sama u sebi. Svašta mi je padalo na pamet.

Palo mi je na pamet i to kako bi volila imat dicu (znaš koliko volin i tebe i tvoju dicu), ali da nastavim li ovakav život, da im neću imat šta ispričat. Kad sam pogledala dokumentarac odma mi je prošlo kroz glavu – Ajme, zamisli da oden, pa da jednog dana svojoj dici kažem: Vidi, mater je bila tamo.

Počela sam svašta čitat, o ljudima šta su se penjali po Himalaji i ne kažem da i ja oću. Sigurno ću probat, al nije mi cilj osvajat vrhove nego bit tamo, bit u blizini svega toga. Kad sam pročitala koliko je ljudi poginilo jer su išli osvajat neki vrh, moran ti priznat, obuzea me osjećaj neke hitnosti i punoće života i jeze istovremeno. Tim je ljudima to bilo toliko važno da su išli stavljat sve na kocku. Tila sam bit u blizini toga, pored takve situacije di samo odjednom nestaneš, di je tako tanka granica između života i smrti. Sad misliš da sam morbidna, al u usporedbi s tim ljudima, meni nikad ništa nije bilo toliko važno. Umrit na planini ili se ucrvat ovde od dosade.

Zato sam, kad san istražila šta i kako po pitanju vize i kad sam našla di ću noćit kad dođem, prestala čitat o svemu i odlučila se prepustit. Nema smisla opet doć na gotovo. Probat ću nać neki poslić, pa šta, mogu i ja bit tegljač prtljage, ne mora bit po planini. Ili ću vozit neku od njihovih trokolica, vidila sam negdi i da su rikše još u upotrebi, haha.

Ako nestanem u lavini, znaj da sam bila sritna. Al ne virujem da će to bit slučaj. Vidimo se najkasnije za pet miseci, kad mi viza istekne. Dotad ćemo se čut.

Poljubi dicu i sritno s materom. Nemoj joj pokazivat mejl, mislit će da sam išla s namjerom da poginem.

Voli te tvoja sestra.

Ana je još jednom pročitala e-mail. Bacila je pogled kroz prozor. Mrak je prekrio krovove drugih kuća, uvukao se među ograde i činio siluete čudnima. Uličnu svjetiljku na dnu ceste još nisu popravili.

Doviknula je Zvoni da će još malo ostati budna, a onda se odvukla u špajzu i uzela tamnozelenu bocu s natpisom Extra djevičansko u kojoj su držali slatko crno vino što im je poklonio Zvonin rođak iz Dugopolja. Otvorila je laptop, natočila vina u čašu i u tražilicu upisala Nepal. Ostala je tako cijelu noć. Gledala je slike planina, šarenila, hramova, šatora, prašine, katastrofa. Čitala o hinduizmu, potresu, lavinama, običajima, Šerpama. Pred jutro je odgovorila sestri.

„Šalji slike“, napisala je.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Comments (

0

)

%d bloggers like this: