Milica Vučković: Smrtni ishod atletskih povreda


Not for everybody, pisalo je na bočici. Nikad manju bočicu parfema u životu nisam videla, izletelo mi je. “Eva“, rekao je, “znaš li koliko je taj parfem skup?!“ Nisam mislila to da kažem, rekla sam, uvek sam govorila nešto što nisam mislila, ili bi makar on uvek shvatio pogrešno to što sam želela da kažem. Bočica je samo mala, ništa više, mislila sam dok sam je prevrtala po dlanu kao kliker, toliko je mala bočica, ali parfem je zaista lep, divan je, rekla sam. “To je jedan od najskupljih parfema u Nemačkoj. Bio je na popustu pa sam ti ga uzeo, od poslednjih para.“ Kako sam bila glupa, naravno da je mala bočica kad je parfem toliko skup. Nije za svakoga, lepo i piše. Čitav dan sam išla za njim grleći ga, leđa su mu se stvarno raskrupnjala, osećala sam pod rukama, leđa kojima je negde tamo pravio naš dom, za Marija i mene. Rekao je da dobro napreduje, da je odvojio već dosta novca, zasada spava kod Andreja i njegove žene, ali uskoro će imati dovoljno za naš stan. “Naš“ stan, rekao je, ta tri slova šuštala su u mojoj glavi kao tetrebi. Mario je ponovo dobio nove igračke, rekao je “hvala“, tačnije, hvala i mali prazan prostor nakon hvala, čula sam taj prazan prostor. Mislila sam da je suviše rano da ga teram da govori “tata“, mislila sam da će, možda, to sam početi da govori onda kad bude hteo. “Nema na čemu, sine“, rekao je Viktor. Mario je otvorio usta da nešto kaže, ali tata i dalje nije izlazilo, ostao je samo krug kao čajni kolutić i u njemu rupa gde je reč tata nestala.
Rekao je da će otići još jednom na mesec dana, i da zatim dođem prvo ja, da sve sredimo, pa da se po Marija vratimo kasnije. “Tako je najbolje“, rekao je. Bilo mi je žao da Marija ponovo ostavim, ali istina je bila da smo se i on i ja navikli na to ostavljanje. Ionako, mislila sam, neće dugo videti babu i dedu, neće biti loše da provedu vreme zajedno pre nego što definitivno odemo. Svoju kartu za Štutgart kupila sam dvadeset dana unapred. Noćima nisam spavala od ushićenja, a ujutru kad sam se umivala, gledala sam se u ogledalo i ponavljala ime Štugart. Študgart. Štutgart. Bilo ga je teško izgovoriti, kabasto.


Viktor je rekao da će me čekati na autobuskoj stanici, ali taj dan su mu se pokvarila kola. Zapisala sam nazive stanica i brojeve tramvaja kojima treba da pronađem svoju novu kuću. Tramvaji u Nemačkoj nisu bili ni nalik tramvajima u Beogradu. Vozači su imali urednu uniformu i njihove kabine bile su čiste. Tražila sam makar jedan detalj kojim je vozač tramvaja ukrasio svoju kabinu. Nije ga bilo. Ljudi u tramvaju su ćutali, niko nije proizvodio ni najmanji zvuk. Najprijateljskije od svih izgledao mi je sopstveni kofer. Gledala sam najviše u kofer i u mapu, nisam dizala pogled. S razglasa su se čula imena stanica koja sam pratila na mapi, jedva sam uspevala da ih raspoznam jer se nemački zaista komplikovano izgovara, mislila sam. Nikada neću naučiti nemački. Nikada se neću ovde snaći. Nedostajao mi je Mario. Nedostajao mi je Železnik. Sledeća je bila moja stanica.
Viktor je bio slab sa stranim jezicima, ni engleski nije dobro znao. Rekao je da čovek ne može nikada dovoljno dobro da nauči ni svoj jezik, i da ne treba da se zamlaćuje učenjem drugih. Kada sam pozvonila na vrata na spratu, kako mi je i objasnio, u dvorištu se pojavio debeo proćelav čovek i nešto je mrmljao na nemačkom. Viktor je otvorio vrata, nervozan. Proćelavi je na lošem engleskom vikao odozdo da ne može da prima goste da prespavaju, da mu je već objasnio da je platio samo za jednu osobu i da neće više to da mu toleriše. Das ist kein puffl! viknuo je. Viktor je samo odmahnuo ćelavom i rekao “uđi“. Viktore, šta on hoće, šta je rekao? “Uđi“, ponovio je nervoznije. “Puf“, ponovila sam nekoliko puta u glavi. Puf, kakva glupa reč, činilo mi se da nikada neću savladati taj jezik. “Izvini, umoran sam“, rekao je, “debeli me maltretira za pare. Jednu noć je Andrej prespavao kod mene, nešto mi je pomagao, debeli je odmah sutra tražio još para.“ Koliko košta stan, pitala sam, treba li nešto da doplatim. “Ne treba, sve sam pokrio“, rekao je, “sedi.“ Zvučao je iscrpljeno, glas mu je bio hrapav. Na četiri drvene palete bio je spušten madrac, na jednoj takvoj paleti komad debelog stakla. Pored sebe sam spustila torbu i kofer, a kolena su mi stajala u visini očiju. Virila sam iza svojih kolena, bila sam i preplašena i ushićena istovremeno. Izneo je pivo i spustio na palete sa staklom, to je bio stočić. “Sam sam pravio nameštaj“, rekao je, “krevet i sto, makar privremeno, šta fali.“ Ništa ne fali, divan je nameštaj, rekla sam. Zagledala sam mu ruke otečene od rada, u svakoj njegovoj veni pulsirao je život glasno, kucao je, čekao da eksplodira. Nas dvoje ćemo preživeti i ovo, mislila sam. Sve ćemo preživeti. Uspećemo, snaći ćemo se. Najvažnije je da smo zajedno, ponavljala sam u sebi. To je jedino važno.
Kada je otišao do toaleta, fotografisala sam stan, ugao gde su krevet i stočić, okačila na net i napisala “napokon kod kuće“. Posle nekoliko minuta čula se grmljavina vodokotlića, vrata su se otvorila naglo, bučno, osetila sam u glavi taj zvuk, kao i ranije, brujanje nekakvo, repetitore pod velikim naponom, stomak mi se zgrčio, nisam znala šta se dešava, samo sam osetila to kao što pas oseti zemljotres unapred. Izašao je iz toaleta s telefonom u rukama i zemljotres je zaista počeo: “Kakvu si ovo fotografiju okačila?!“. Nikada nisam čula da iz njegovih usta izlazi takva boja glasa, pseća, kisela. “Kakva je ovo fotografija?!“, prinosio mi je telefon toliko blizu lica da me je potpuno zaslepeo. “Je l’ se ti meni rugaš?“, viknuo je. Žmurila sam, sećam se jedino svetlosti telefona koju vidim i kroz spuštene kapke, sećam se zujanja i smrada iz njegovih usta, cigarete i pivo, to sam osetila, i čvrsto zažmurila. Viktore, skloni se, rekla sam. “Skloni ti ovu sliku, smesta. Ne moraju ljudi da gledaju kako živim ovde kao pacov!“, rekao je. “A ako ti se ovde ne sviđa, slobodno se vrati kod svoje mamice i tatice.“ Viktore, skloni se, bezobrazan si, rekla sam. Obrisaću jebenu sliku, rekla sam, imala sam najbolju nameru, nisam se rugala. “Kako si nevaspitana, fuj“, rekao je, “neću da se sklonim, moraćeš da me skloniš.“ “Hajde“, vikao je, “hajde“, bezbroj puta je to izgovorio suviše blizu mog lica, nosevi su nam se dodirivali. Nos mu je bio mastan, klizav. “Hajde, glupačo“, rekao mi je tiho, na uvo. Gurnula sam ga od sebe svom snagom i njegovo telo se odbilo i vratilo kao bumerang. Ruka mu je bila teška, teža nego što sam mogla da zamislim. Kažu da kad te pogodi metak, prvo ništa ne osetiš, nikakav bol. Samo toplotu. Obraz mi je bio jako topao.
Nisam plakala, odavno sam prestala da plačem. Viktor je plakao. Sedela sam u toaletu i nemo posmatrala kako se boja kože ispod mog oka menja, isto kao što se vrat goluba presijava na suncu. Zeleno i modro. Isto kao fleka motornog ulja na asfaltu. Zeleno i modro. Gledala sam sebe u oči, i rekla, čvrsto, nepokolebljivo: Eva, sutra ćeš otići i nikada se nećeš vratiti. Dala sam reč. Viktor je i dalje plakao, čula sam ga, ali sam odlučila da ostanem u toaletu. Gledala sam u posivele fuge između pločica. Dobro bi im došlo jedno ribanje, mislila sam.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s