Monika Herceg

1. 
   Centralno postavljen krevet. Masivan, punog drveta. Svečan. Koliko kreveti mogu biti svečani.
   Ona leži pokrivena debelim poplunom i dekom. I dalje djeluje kao da joj je hladno.
   On kopa po ormaru i vadi kojekakve haljine, bluze, suknje. Sve ih odbacuje na krevet.
   Ona je svakim trenom sve zatrpanija odjećom.
   U nekom drugom vremenu oko njih – mnoštvo. Prijatelji. Šačica obitelji. Poznanici. Oni koji dolaze „jer je red“.
   Kao svako pravo mnoštvo rade ono što mnoštvo najbolje zna. Komentiraju. Svi osim Sina koji stoji, i promatra jedne i druge, kao most između dva vremena. I dva prostora.
   Sin se cijelo vrijeme ne miče s mjesta.

• Nisam trebala obući duple čarape. Ne osjećam prste na nogama.
• Evo gle, ja sam zaribala nove cipele. Nisam znala da će bit blato.
• Pusti da se osuši, i onda samo suhom četkom. Provjereno.
• Gladan sam.
• Strpi se još malo, ne možemo prvi krenut jest.
• Ali već je vrijeme ručka.
• Trebao si pojest ona jaja za doručak, jesam ti rekla.
• A ko je ona?
• (utišava ga) Ona ti je rod.
• Sramota, Bože pomozi. (prekriži se) Znam ja da je to želja, ali nije red. Pa ne može svatko šta oće. Di bi došli.
• Pusti.
• Nemoj. Vidjet će neko.
• Nisam te dotaknuo mjesecima.
• Ne tu.

ON: Ova na cvjetove?
ONA: I opet ti kažem, svejedno mi je.
ON: Ne može, ima rupu od moljaca.
ONA: Dobra je i ta i ona prije.
ON: Kupit ću ti novu.
ONA: Hoće ti tako biti lakše?
ON: Želim da ti bude stalo.
ONA: Mogu glumit da mi je stalo. Ako ti tako bude lakše.
ON: Ja želim da meni bude teško.
ONA: Dobro, onda mi pokaži sljedeću.
On vadi bluzu.
ONA: To je svila, šteta mi je tu.

• Meni je baka uvijek govorila, ženska cipela mora imati bar malu peticu. To je zdravo za kičmu. Do kraja života nije imala grbu.
• A jesi vidjela Aninog malog – u žutim tenisicama?
• Vidjela sam ga da je i na mobitelu bio.
• Joj šta bi mu ja radila da sam mu mater.
• Evo ti žvaka. Pa žvači.
• Neću žvaku.
• Zasitit će te nakratko.
• Neće.
• Ima slika jedna s njom, pokazat ću ti doma.
• Ja je se uopće ne sjećam.
• Sramota. Mene je sramota za njih.
• Pusti.
• Neću te više.
• To si već rekla.

ONA: U ovoj suknji sam bila na njegovom vjenčanju.
ON: A šta da onda radim s njom?
ONA: Možda se nekom svidi.
ON: Ne dam.
ONA: A di ćeš sa svim tim stvarima?
ON: Čuvat ću ih.
ONA: Za kog?
ON: Za sebe.

• A on samo šuti. Ko mutav.
• Jel tebe pozdravio?
• Nije. A tebe?
• Nije.
• E pa ja njega jesam pa nek si misli šta oće.
• (žvačući) Ti radiš bolje.
• Kupovni su. Ne moram ni probat.
• Misliš?
• A otkud njemu jadnom kolači?
• Ne bi se čudio da ih je ona napravila.
• Sram te može bit. Da se bar zagrcneš.
• A di je on?
• Zatvorio se u sobu. I neće van.
• Ajmo doma.
• Ne možemo doma dok on ne izađe.
• I sad ga moramo čekat?
• A da. Moramo.
• Idem ja po njega.
• Pusti.
• Jel muško il nije. Pa svi smo tu. Nepristojno ispada.
• Samo pusti.
• Stavila si previše parfema.
• Ili si mi ti preblizu.
• Oćeš da se maknem?
• Ne još.

ON: U ovoj si mi uvijek bila lijepa.
ONA: A i te mi žao.
ON (viče): Kako ti može bit žao odjeće.
Zagrljaj. Čvrst.
ON: Oprosti. Oprosti. Oprosti.
ONA: I ti meni.

• Mali je na nju. Šteta.
  (druga je prostrijeli pogledom)
• A ko me čuje. Znaš da se rastao?
• Kud prije?
• Ne znam ni zašto su se ženili.
• A da se makne. Od njih.
• Nije uspio.
• Nije.
• Suho mi grlo. Ja bi čašu mlijeka.
• Ko dijete si.
• A znaš ti njega?
• Ko mali smo lovili žabe. Sve bi ih pustio na kraju.
• Da, i dalje je čudan.
• Mama, a zaš on plače?
• I ti bi mogao malo. Bilo bi lijepo.
• A ne mogu.
• Probaj. Bar malo.
• Pusti. Nije tvoje.
• Idemo kasnije do mene?
• Moram djeci.
• Veliki su.
• Ne dovoljno.

ON: Nema više ničeg u ormaru.
ONA: A u spavaćici?
ON: Nema šanse.
ONA: Ne da mi se više birat.
ON: Idem po kutiju na tavan. Ima tamo još nešto.
ONA: Nemoj ić.
ON: Tu sam.
ONA: Oćeš ostat tu?
ON: Oću.
Krevet je potpuno zatrpan.
Ona se ispod silne odjeće više ni ne vidi.
Svi se poredaju u kolonu pored kreveta i poprilično automatizirano Ocu i Sinu pružaju ruke. Neki ne mogu suspregnuti smijeh. A neki odbojnost.

• Žao mi je. Stvarno.
• Grozno. Grozno.
• To ti je život, samo druga strana. Nije se tu moglo ništa.
• (sinu) Ajde pruži ruku. Neće. Žao nam je.
• Baš ste morali ovo pustit da svira?
• Pusti. Moja sućut.
• (tiho pružanje ruke)
• Nije fer. Al nitko nam nije rekao ni da će bit.

---

Foto: Marko Lukunic