Centralno postavljen krevet. Masivan, punog drveta. Svečan. Koliko kreveti mogu biti svečani.
Ona leži pokrivena debelim poplunom i dekom. I dalje djeluje kao da joj je hladno.
On kopa po ormaru i vadi kojekakve haljine, bluze, suknje. Sve ih odbacuje na krevet.
Ona je svakim trenom sve zatrpanija odjećom.
U nekom drugom vremenu oko njih – mnoštvo. Prijatelji. Šačica obitelji. Poznanici. Oni koji dolaze „jer je red“.
Kao svako pravo mnoštvo rade ono što mnoštvo najbolje zna. Komentiraju. Svi osim Sina koji stoji, i promatra jedne i druge, kao most između dva vremena. I dva prostora.
Sin se cijelo vrijeme ne miče s mjesta.
- Nisam trebala obući duple čarape. Ne osjećam prste na nogama.
- Evo gle, ja sam zaribala nove cipele. Nisam znala da će bit blato.
- Pusti da se osuši, i onda samo suhom četkom. Provjereno.
- Gladan sam.
- Strpi se još malo, ne možemo prvi krenut jest.
- Ali već je vrijeme ručka.
- Trebao si pojest ona jaja za doručak, jesam ti rekla.
- A ko je ona?
- (utišava ga) Ona ti je rod.
- Sramota, Bože pomozi. (prekriži se) Znam ja da je to želja, ali nije red. Pa ne može svatko šta oće. Di bi došli.
- Pusti.
- Nemoj. Vidjet će neko.
- Nisam te dotaknuo mjesecima.
- Ne tu.
ON: Ova na cvjetove?
ONA: I opet ti kažem, svejedno mi je.
ON: Ne može, ima rupu od moljaca.
ONA: Dobra je i ta i ona prije.
ON: Kupit ću ti novu.
ONA: Hoće ti tako biti lakše?
ON: Želim da ti bude stalo.
ONA: Mogu glumit da mi je stalo. Ako ti tako bude lakše.
ON: Ja želim da meni bude teško.
ONA: Dobro, onda mi pokaži sljedeću.
On vadi bluzu.
ONA: To je svila, šteta mi je tu.
- Meni je baka uvijek govorila, ženska cipela mora imati bar malu peticu. To je zdravo za kičmu. Do kraja života nije imala grbu.
- A jesi vidjela Aninog malog – u žutim tenisicama?
- Vidjela sam ga da je i na mobitelu bio.
- Joj šta bi mu ja radila da sam mu mater.
- Evo ti žvaka. Pa žvači.
- Neću žvaku.
- Zasitit će te nakratko.
- Neće.
- Ima slika jedna s njom, pokazat ću ti doma.
- Ja je se uopće ne sjećam.
- Sramota. Mene je sramota za njih.
- Pusti.
- Neću te više.
- To si već rekla.
ONA: U ovoj suknji sam bila na njegovom vjenčanju.
ON: A šta da onda radim s njom?
ONA: Možda se nekom svidi.
ON: Ne dam.
ONA: A di ćeš sa svim tim stvarima?
ON: Čuvat ću ih.
ONA: Za kog?
ON: Za sebe.
- A on samo šuti. Ko mutav.
- Jel tebe pozdravio?
- Nije. A tebe?
- Nije.
- E pa ja njega jesam pa nek si misli šta oće.
- (žvačući) Ti radiš bolje.
- Kupovni su. Ne moram ni probat.
- Misliš?
- A otkud njemu jadnom kolači?
- Ne bi se čudio da ih je ona napravila.
- Sram te može bit. Da se bar zagrcneš.
- A di je on?
- Zatvorio se u sobu. I neće van.
- Ajmo doma.
- Ne možemo doma dok on ne izađe.
- I sad ga moramo čekat?
- A da. Moramo.
- Idem ja po njega.
- Pusti.
- Jel muško il nije. Pa svi smo tu. Nepristojno ispada.
- Samo pusti.
- Stavila si previše parfema.
- Ili si mi ti preblizu.
- Oćeš da se maknem?
- Ne još.
ON: U ovoj si mi uvijek bila lijepa.
ONA: A i te mi žao.
ON (viče): Kako ti može bit žao odjeće.
Zagrljaj. Čvrst.
ON: Oprosti. Oprosti. Oprosti.
ONA: I ti meni.
- Mali je na nju. Šteta.
(druga je prostrijeli pogledom) - A ko me čuje. Znaš da se rastao?
- Kud prije?
- Ne znam ni zašto su se ženili.
- A da se makne. Od njih.
- Nije uspio.
- Nije.
- Suho mi grlo. Ja bi čašu mlijeka.
- Ko dijete si.
- A znaš ti njega?
- Ko mali smo lovili žabe. Sve bi ih pustio na kraju.
- Da, i dalje je čudan.
- Mama, a zaš on plače?
- I ti bi mogao malo. Bilo bi lijepo.
- A ne mogu.
- Probaj. Bar malo.
- Pusti. Nije tvoje.
- Idemo kasnije do mene?
- Moram djeci.
- Veliki su.
- Ne dovoljno.
ON: Nema više ničeg u ormaru.
ONA: A u spavaćici?
ON: Nema šanse.
ONA: Ne da mi se više birat.
ON: Idem po kutiju na tavan. Ima tamo još nešto.
ONA: Nemoj ić.
ON: Tu sam.
ONA: Oćeš ostat tu?
ON: Oću.
Krevet je potpuno zatrpan.
Ona se ispod silne odjeće više ni ne vidi.
Svi se poredaju u kolonu pored kreveta i poprilično automatizirano Ocu i Sinu pružaju ruke. Neki ne mogu suspregnuti smijeh. A neki odbojnost.
- Žao mi je. Stvarno.
- Grozno. Grozno.
- To ti je život, samo druga strana. Nije se tu moglo ništa.
- (sinu) Ajde pruži ruku. Neće. Žao nam je.
- Baš ste morali ovo pustit da svira?
- Pusti. Moja sućut.
- (tiho pružanje ruke)
- Nije fer. Al nitko nam nije rekao ni da će bit.
Foto: Marko Lukunic
Pjesnikinja petkom 