Nikolina Rafaj: U pakao, lijepo molim


  1. Centralno postavljen krevet. Masivan, punog drveta. Svečan. Koliko kreveti mogu biti svečani.
    Ona leži pokrivena debelim poplunom i dekom. I dalje djeluje kao da joj je hladno.
    On kopa po ormaru i vadi kojekakve haljine, bluze, suknje. Sve ih odbacuje na krevet.
    Ona je svakim trenom sve zatrpanija odjećom.
    U nekom drugom vremenu oko njih – mnoštvo. Prijatelji. Šačica obitelji. Poznanici. Oni koji dolaze „jer je red“.
    Kao svako pravo mnoštvo rade ono što mnoštvo najbolje zna. Komentiraju. Svi osim Sina koji stoji, i promatra jedne i druge, kao most između dva vremena. I dva prostora.
    Sin se cijelo vrijeme ne miče s mjesta.
  • Nisam trebala obući duple čarape. Ne osjećam prste na nogama.
  • Evo gle, ja sam zaribala nove cipele. Nisam znala da će bit blato.
  • Pusti da se osuši, i onda samo suhom četkom. Provjereno.
  • Gladan sam.
  • Strpi se još malo, ne možemo prvi krenut jest.
  • Ali već je vrijeme ručka.
  • Trebao si pojest ona jaja za doručak, jesam ti rekla.
  • A ko je ona?
  • (utišava ga) Ona ti je rod.
  • Sramota, Bože pomozi. (prekriži se) Znam ja da je to želja, ali nije red. Pa ne može svatko šta oće. Di bi došli.
  • Pusti.
  • Nemoj. Vidjet će neko.
  • Nisam te dotaknuo mjesecima.
  • Ne tu.

ON: Ova na cvjetove?
ONA: I opet ti kažem, svejedno mi je.
ON: Ne može, ima rupu od moljaca.
ONA: Dobra je i ta i ona prije.
ON: Kupit ću ti novu.
ONA: Hoće ti tako biti lakše?
ON: Želim da ti bude stalo.
ONA: Mogu glumit da mi je stalo. Ako ti tako bude lakše.
ON: Ja želim da meni bude teško.
ONA: Dobro, onda mi pokaži sljedeću.
On vadi bluzu.
ONA: To je svila, šteta mi je tu.

  • Meni je baka uvijek govorila, ženska cipela mora imati bar malu peticu. To je zdravo za kičmu. Do kraja života nije imala grbu.
  • A jesi vidjela Aninog malog – u žutim tenisicama?
  • Vidjela sam ga da je i na mobitelu bio.
  • Joj šta bi mu ja radila da sam mu mater.
  • Evo ti žvaka. Pa žvači.
  • Neću žvaku.
  • Zasitit će te nakratko.
  • Neće.
  • Ima slika jedna s njom, pokazat ću ti doma.
  • Ja je se uopće ne sjećam.
  • Sramota. Mene je sramota za njih.
  • Pusti.
  • Neću te više.
  • To si već rekla.

ONA: U ovoj suknji sam bila na njegovom vjenčanju.
ON: A šta da onda radim s njom?
ONA: Možda se nekom svidi.
ON: Ne dam.
ONA: A di ćeš sa svim tim stvarima?
ON: Čuvat ću ih.
ONA: Za kog?
ON: Za sebe.

  • A on samo šuti. Ko mutav.
  • Jel tebe pozdravio?
  • Nije. A tebe?
  • Nije.
  • E pa ja njega jesam pa nek si misli šta oće.
  • (žvačući) Ti radiš bolje.
  • Kupovni su. Ne moram ni probat.
  • Misliš?
  • A otkud njemu jadnom kolači?
  • Ne bi se čudio da ih je ona napravila.
  • Sram te može bit. Da se bar zagrcneš.
  • A di je on?
  • Zatvorio se u sobu. I neće van.
  • Ajmo doma.
  • Ne možemo doma dok on ne izađe.
  • I sad ga moramo čekat?
  • A da. Moramo.
  • Idem ja po njega.
  • Pusti.
  • Jel muško il nije. Pa svi smo tu. Nepristojno ispada.
  • Samo pusti.
  • Stavila si previše parfema.
  • Ili si mi ti preblizu.
  • Oćeš da se maknem?
  • Ne još.

ON: U ovoj si mi uvijek bila lijepa.
ONA: A i te mi žao.
ON (viče): Kako ti može bit žao odjeće.
Zagrljaj. Čvrst.
ON: Oprosti. Oprosti. Oprosti.
ONA: I ti meni.

  • Mali je na nju. Šteta.
    (druga je prostrijeli pogledom)
  • A ko me čuje. Znaš da se rastao?
  • Kud prije?
  • Ne znam ni zašto su se ženili.
  • A da se makne. Od njih.
  • Nije uspio.
  • Nije.
  • Suho mi grlo. Ja bi čašu mlijeka.
  • Ko dijete si.
  • A znaš ti njega?
  • Ko mali smo lovili žabe. Sve bi ih pustio na kraju.
  • Da, i dalje je čudan.
  • Mama, a zaš on plače?
  • I ti bi mogao malo. Bilo bi lijepo.
  • A ne mogu.
  • Probaj. Bar malo.
  • Pusti. Nije tvoje.
  • Idemo kasnije do mene?
  • Moram djeci.
  • Veliki su.
  • Ne dovoljno.

ON: Nema više ničeg u ormaru.
ONA: A u spavaćici?
ON: Nema šanse.
ONA: Ne da mi se više birat.
ON: Idem po kutiju na tavan. Ima tamo još nešto.
ONA: Nemoj ić.
ON: Tu sam.
ONA: Oćeš ostat tu?
ON: Oću.
Krevet je potpuno zatrpan.
Ona se ispod silne odjeće više ni ne vidi.
Svi se poredaju u kolonu pored kreveta i poprilično automatizirano Ocu i Sinu pružaju ruke. Neki ne mogu suspregnuti smijeh. A neki odbojnost.

  • Žao mi je. Stvarno.
  • Grozno. Grozno.
  • To ti je život, samo druga strana. Nije se tu moglo ništa.
  • (sinu) Ajde pruži ruku. Neće. Žao nam je.
  • Baš ste morali ovo pustit da svira?
  • Pusti. Moja sućut.
  • (tiho pružanje ruke)
  • Nije fer. Al nitko nam nije rekao ni da će bit.


Foto: Marko Lukunic

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Comments (

0

)

%d bloggers like this: