LJUDOŽDERKA

ili

Kako sam ubila svoju porodicu

(Lejla Kalamujić)

I

CIGARA JE IZGORJELA DOPOLA

Lejla je sama na sceni.

LEJLA                   

Desilo se iza ponoći. U Sarajevu. Tačno ovdje je bio sto. Klub-sto. Drveni. Na njemu pepeljara. U njoj cigara. Izgorjela dopola. Ona je sjedila u fotelji. Mrtva. Pod foteljom ponjava. Izgužvana. U zadnjim je trzajima jako upirala nogama.

Kasnije su rekli: dok smo je mrtvu iznosili iz kuće jedna žica na njenoj čarapi je prepukla. Kao linija života.

Rođena sam prije trideset i sedam godina. U ljeto. Sa sedam mjeseci. Majka je, kasnije su rekli, imala manjih srčanih problema. Bila je pod terapijom. Ali ―

Na sceni se pojavljuje prijateljica njene majke.

MAMINA PRIJATELJICA

Pile smo kafu u gradu. Same nas dvije. Ona je pogledala na sat i rekla da mora krenuti. Da ima zakazanu kontrolu. Meni je bio slobodan dan. Idem s tobom, rekla sam. Čekaonica prazna. Nigdje nikog. Uđem s njom, da ne sjedim bezveze sama. Sjećam se, doktor je imao naočale s debelim okvirom. Tad je to bilo u modi. Na stolu je stajala pisaća mašina i pepeljara s nekoliko ugašenih opušaka.

Kako se osjećate, upitao je.

Super, rekla je.

Konzumirate lijekove?

Tvoja je majka odmahnula glavom. Doktor se namrštio. I sad su mi pred očima njegove guste i tamne obrve.

Kćerku, konzumiram kćerku, nasmijala se.   

LEJLA

Moja je majka umrla prije trideset i pet godina. Ja sam bila obmana koja ju je ubila.

DVIJE RAKE

Na sceni su dva grobara.

PRVI GROBAR

Teško vrijeme.

DRUGI GROBAR

Jašta. Trideset i dva. 

PRVI GROBAR

Puno brate.

DRUGI GROBAR

Jašta.

PRVI GROBAR

A ko je ovo umro?

DRUGI GROBAR

Neka žena. Mlada.

PRVI GROBAR

I ko još?

DRUGI GROBAR

Niko. Samo ona.

Prvi grobar prestaje kopati. Uspravlja se.

PRVI GROBAR

Samo jedno?

DRUGI GROBAR

Aha.

PRVI GROBAR

Pa što mi kopamo dvije rake?

I drugi grobar prestaje kopati.

DRUGI GROBAR

Nemam pojma. Rekli da iskopamo dvije.

Gledaju se neko vrijeme, pa nastave kopati.

Lejla hoda među njima.

LEJLA

Rečeno, učinjeno. Iskopali su dvije rake. U ovu zdesna, u nju su pokopali mamu. Odmah nakon što je njen radni, ujedno i partijski kolega, održao govor. Po rahloj su zemlji bacali cvijeće. Mnogo cvjetova. Bilo je to dvadeset i drugog augusta. Ona je imala dvadeset i dvije godine.

Ova raka slijeva, ona je prazna. Ali je naša. Tu smo godinama sadili cvijeće. Oko nje stavili mermer. Moglo se tu fino sjesti i odmoriti. Spustiti metlu, kanistere s vodom. Za godišnjicu mamine smrti baš bi nam dobro došla. Uspelo bi se ovdje mnogo ljudi: rodbina, prijatelji. Svima komotno. Niko nikom ne gazi po cipelama.

TATINA JAKNA PORAZA

LEJLA

Onu noć kad je cigara izgorjela dopola ― te noći tate nije bilo. Nešto su se posvađali pa je on otišao prespavati kod roditelja. Krivim li ga?

Na sceni se pojavljuje doktor (internista). 

DOKTOR

Nekoliko dana nakon što je umrla, došao mi je njen muž da pita ― Gledam ga, dječak. Dvadeset četiri mu godine i već ostao sam s djetetom. Pita me: da sam bio tu s njom, bi l’ preživjela. I kad bi bilo tako, ja bih ga slagao. Uplakanog, slomljenog. Ali ne, zaista ne. Takvo se nešto ni u bolnici ne preživljava.

LEJLA

Ne. Ne za tu noć.

Počeo je piti. Puno. Previše.

Nije ga bilo. Mislim, jeste, ali ko da nije. Imao je jednu bijelu jaknu. Napuhanu. U njoj je ličio na jedro koje se stalno ljulja. Kad ga vidim nešto se u meni stegne. Tad bih da sam ptica. Da imam krila, pa da odletim.

PORODICA

LEJLA

Mama je mrtva.

Tate nema.

Njihovi roditelji su moja porodica.

BORO

Oboje smo radili u SUP-u. Tog jutra nije došla na posao. Pričekao sam, ali kako nije dolazila, nazvao sam na telefon. Zvoni. Zvoni do kraja. Ona nikad nije kasnila. Izašao sam iz kancelarije i pravac Vratnik. Do njihove kuće.

Kuca.

Ništa.

Kuca jače.

Ne otvara.

Još jače.

Kao da čujem dječji plač iznutra.

Udari rukom (čuje se razbijanje stakla).

Ušao sam u dnevnu sobu. Sjedila je na fotelji. Mrtva.

BRANA

Oko dva poslepodne Boro mi došao na posao. Nikad nije dolazio. Nije imao taj običaj. Za njim idu dve žene. U belim mantilima. Isključim šporet. Gledam Boru. Strah me da pitam bilo šta. Znam da je nešto strašno. Nešto što ne mogu podneti.

Te dve žene dale mi injekciju. Ne znam šta su mi dale, ali sam se ludo smejala.

Šta pričate? Snežana umrla?

Pa vi niste normalni.

Ja je vidim. Vidim i neku reku. Most na reci. Snežana mi maše s druge obale. Smeši se.

SAFETA

Boro je u naramku donio unuku. Bila je zamotana u dekicu. Tresla se. Plakala. Kad mi je rekao, sva mi je snaga iz nogu otišla. I onda mrak. Gusti mrak. Sljedeće čega se sjećam su komšinice. Skupile se oko mene, šamaraju me, polijevaju vodom. Okrenem glavu, a ona u onoj dekici. Unuka. Opet mrak. Ko zna koliko puta tako. Mjesec dana nisam mogla na noge. Stare mi žene salijevale stravu. Tek od desete sam ustala.

NEDŽAD

Sin me nazvao na posao. Ne znam koliko sam stajao sa slušalicom u ruci. Kolege sve oko mene: Nedžade, šta ti je? Šta je bilo? Spustim slušalicu, skinem mantil i pravo u Pokop. Pa neće valjda prijatelj i prija sad oko toga?

Kasnije svakog dana u čet’ri, skinem mantil, pa na Bare. Njoj. Motrim radove. Uh, kako sam se samo svađao s grobarima i kamenorescima. Oni bi meni da fušere? Pustim ja malo, pa dreknem: Ruši! Ne valja! Ponovo!

Sve tako godinu. A spomenik je ispao super. Najljepši na toj parceli. Ateističkoj. Zvijezda na njemu, sjajna. I ona najljepša!

PIONIRSKA ZAKLETVA

Brana, Boro, Nedžad, Safeta sjede na sceni. Lejla hoda između njih.

LEJLA

Bilo je nama super zajedno. Oni su činili sve da budem sretna.

Smije se. Sjeda među njih. Grle se.

Imam nešto da vam kažem.

Brana, Boro, Nedžad i Safeta se zgledaju.

NEDŽAD

Reci.

LEJLA

Zaljubila sam se.

Oni se trznu. Smješkaju se.

SAFETA

Ooooooo.

BORO

Pa kad? Kako?

LEJLA

Danas. U školi.

Ustane. Cupka u mjestu.

SAFETA

U koga?

LEJLA

U Sanelu! Ona ide u osmi C.

Opet se trznu. Zgledaju.

LEJLA

Danas su nam došle tri učenice iz osmog razreda. Učiteljica kaže da će dolaziti svake sedmice po jedan čas.

Tišina. Traje. Potom njih četvoro prasnu u smijeh.

SAFETA

Ali ne može da se ti zaljubiš u Sanelu.

LEJLA

Zato što je starija?

Smijeh. Brana odmahuje glavom.

BRANA

Ma ne. Ona je devojčica kao i ti. Zato ne može.

SAFETA

Dječaci se zaljubljuju u djevojčice, a djevojčice u dječake. Tako to ide.

LEJLA

Dobro…

Pauza.

A ima još nešto.

NEDŽAD

Šta sad?

LEJLA

Izabrana sam da u ime svog razreda recitujem pionirsku zakletvu.

Lejla veže pionirsku maramu. Stavlja pionirsku kapu.

BRANA

Jesi uzbuđena?

LEJLA

Malo.

BORO

I ja sam. Hajd’ još jednom. Onako kako smo vježbali.

LEJLA

Danas, kada postajem pionir

Dajem časnu pionirsku riječ:

Da ću marljivo učiti i raditi

poštovati roditelje i starije,

i biti vjeran i iskren drug,

koji drži datu riječ ―

Je l’ dobro?

NEDŽAD

Odlično. Dalje.  

LEJLA

― da ću voljeti našu domovinu samoupravnu

Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju

Čuvati bratstvo i jedinstvo

Svih njenih naroda i narodnosti

I cijeniti sve ljude svijeta

koji žele slobodu i mir.

BRANA

Dobro, dobro. Samo moraš malo naglasiti zadnju rečenicu.

LEJLA (podvikne)

I cijeniti sve ljude svijeta

koji žele slobodu i mir!

BRANA, BORO, NEDŽAD, SAFETA (uglas)

E tako.

Njih četvero odlaze sa strane. Lejla ostaje na sredini.

Jak snop svjetla je uperen u nju.

Lejla uzima zastavu Jugoslavije.

Gromoglasan aplauz.

Lejla se smije.

Pritrčavaju Boro, Brana, Nedžad i Safeta. Brišu suze. Grle je i ljube.

Lejla maše zastavom.

LEJLA

Kakva sam bila?

SAFETA

Ma prava!

BRANA

Mama bi bila ponosna.

A ONDA SU I NJU UBILA NJENA DJECA

LEJLA

Osamdeset i osma,

osamdeset i deveta,

devedeseta,

devedeset i prva,

KRAJ!

Jugoslavija je mrtva.

Domovina.

Majka svih nas.

I nju su ubila njena djeca.

Nedžad i Safeta sad su samo muslimani.

Oni klimaju glavom.

NEDŽAD

Pa šta ću drugo bit? Otac mi bio musliman. I majka. Inače, ja sam rođeni Sarajlija. S Vratnika. Majka mi bila prva žena mutavelija u džamiji. Dakle, svi muslimani. Vjernici. I ja sam.

SAFETA

I kod mene svi muslimani. Vjernici. Samo, mi smo porijeklom iz Vlasenice.

Nedžad je ljutito prekida.

NEDŽAD 

Kakve to veze ima. Jesi ti rođena na Vratniku?

SAFETA

Jesam.

NEDŽAD

Pa to reci.

SAFETA

I kod mene svi muslimani. Ja sam se rodila u Sarajevu. I ja sam muslimanka.

LEJLA

Brana i Boro sad su samo Srbi.

BORO

Ja sam Talijan!

BRANA

Ne budali! Tebi je uvek do zajebancije.

Boro je gleda.

BRANA

Vidite, on je s Kozare. Ratno siroče.

BORO

I evo, opet siroče.

BRANA

Njega je država odgojila. Zato njemu sve ovo teško pada. A ja sam rodom iz Srbije, SAP Vojvodina. Iz jednog sela. Otac brzo umro. Majka pila. Došla sam mlada u Sarajevo da radim. Bila sam kafe-kuvarica u Domu sindikata.

BORO

Eto vidiš, i tebi je Tito sve dao.

BRANA

Umro Tito, moj Boro. Dakle, jeste. Srbi smo. Oboje.

Boro pomirljivo šuti.

LEJLA

Mama je bila Jugoslovenka?

SAFETA

Nema više mame, Lejla.

LEJLA

A šta je tata?

BRANA

Alkoholičar!

Svi je pogledaju prijekorno. Boro je drmusa.

BORO

Nemoj sad.

BRANA

Jesam možda slagala?

LEJLA

A ja? Šta sam ja?

BRANA

Pa eto, ti budi šta god ti oćeš.

LEJLA

Mogu li biti ptica?

Smiju se.

BORO

Ne možeš, Cico. Ljudi ne mogu postati ptice.

SAFETA

Ali šta god drugo hoćeš ―

BRANA

Niko tebe neće terati ni na šta.

NEDŽAD

Ti izaberi. Šta se god tebi sviđa.

Lejla ih gleda.

SMRT SE SPUSTILA U GRAD

Lejla, Boro i Brana.

LEJLA

April, 1992. Grbavica.

Boro drži telefonsku slušalicu u ruci.

BRANA

Ništa?

Boro spusti slušalicu.

BORO

Prekinute veze.

BRANA

Probaj ponovo.

BORO

Pokušavam već tri dana. Ne valja ovo nikako.

Oboje pogledaju u Lejlu.

BRANA

Šta ćemo?

Boro prilazi Lejli.

BORO

Cico, ne možemo dobiti nanu i dedu. Ne možeš na Vratnik. Znaš da je gore loša situacija. Granate. Zato su te i poslali nama. Ali mi smo sad odsječeni od ostatka grada.

LEJLA

Ko su oni ispred zgrade?

BORO

Budale. Idioti.

BRANA

Ni mi više nismo sigurni.

Pogleda u Boru.

BRANA

Ja mislim da moramo bežati.

LEJLA

Gdje?

BRANA

U Šid. Gde drugo?

LEJLA

U Srbiju?

Boro ponovo uzima telefonsku slušalicu. Nervozno okreće brojeve. Nakon nekog vremena tresne slušalicu.

LEJLA

A ako mi odemo ―

Mogu li nana i dedo umrijeti?

Boro i Brana se zgledaju.

BORO

Mogu poginuti i ako ostanemo.

BRANA

Ali ako ostanemo i mi možemo umreti. 

Boro čučne pored Lejle.

BORO

Cico, ti razumiješ.

Ne možemo ih dobiti.

Ja ne mogu da ih pitam.

Sad samo ti možeš reći.

Ti mi moraš reći!

LEJLA

Šta?

BRANA

Da pristaješ da idemo. Da te vodimo.

BRANA

Šta kažeš? Biće kako ti kažeš.

Pauza.

BORO

Bježimo li?

LEJLA

Bježimo.

II

KUĆA OD ŠEĆERA

LEJLA

Šid. 1993.

Ja sam kćerka majke koje nema.

Ja sam kćerka zemlje koje nema.

Ja sam izbjeglica.

Pauza.

Početkom ’93. u Sarajevo smo poslali pismo preko Crvenog krsta. I jednu fotografiju. Na toj fotografiji se smijem. Ispred mene je rođendanska torta u obliku kuće. Ima crvene crepove od piškota, umočene u sok od višanja.

Nakon osam mjeseci, stigao je odgovor.

Lejla iz džepa vadi papir. Prilaze Boro i Brana.

BRANA

Daj meni!

LEJLA

Neka, ja ću.

BORO

Hajde, čitajte više!

LEJLA

Dragi naši Lejla, Brano i Boro, živi smo. Lejla, sine, pitaš kako je kuća. Pale su dvije granate, ali nije puno oštećena. Stakla na prozorima više nema. Stavili smo folije. Nema ni vode ni struje. Nema puno ni hrane. Ali dobro smo. Lejla, dušo, svi iz ulice te pozdravljaju. Sva raja. I ne, dušo, niko ne misli da si ti izdajica.

BORO

Eto vidiš.

BRANA

Čitaj dalje.

LEJLA

Lejla, dušo, puno smo te poželili. Proći će i ovo. Sve prođe. Doći ćeš ti kući. Bićemo mi opet zajedno. Dobro da slušaš baku i dedu! Da ideš u školu i učiš. Ako bude moguće, pisaćemo opet. A na ―

Lejla naglo prestaje čitati.

BRANA

Šta piše?

Boro prilazi Lejli. Uzima pismo.

BORO

― slici si baš lijepa. I puno si porasla. Ne možemo iščekati tvoj dolazak. Puno te volimo. I ona torta. Uh, jest dobra i velika!

BRANA

Jao.

BORO

Gladnim ljudima smo poslali sliku torte od deset kila.

Pauza.

LEJLA

Drugo pismo nije stizalo. Noću, jedan te isti san.

Rođendan mi je. U Šidu smo. I torta je ista. Samo još veća.

Nepoznati ljudi stalno dolaze i odlaze.

U prolazu svako uzme komad torte.

Žvaču glasno i smiju se.

Ne progovaram.

Samo gledam kako proždiru moju kuću.

Jedne noći…

Bako, deda ―

BRANA

Šta je? Što ne spavaš?

LEJLA

Morate me vratiti kući.

BORO

Šta ti je?

LEJLA

Morate.

Ili ću pobjeći.

NA PLAVOM PUTU

LEJLA

23. marta 1994. u Sarajevu je uspostavljen tzv. plavi put. Most bratstva i jedinstva je otvoren za kratkotrajni prelazak civila s jedne na drugu stranu.

Okreće se prema Brani i Bori.

Ne možete više govoriti da nije moguće.

Boro i Lejla sjede. Boro puši.

BORO

Jesi sve spakovala?

LEJLA

Baka još pakuje.

BORO

Pazite da šta ne zaboraviš.

Trebaće ti i jakna za zimu.

Šute.

BORO

Cico, tebi je jasno da ovo nije kraj?

Da rat nije gotov.

LEJLA

Ali primirje je.

BORO

Primirje nije mir.

LEJLA

Ja hoću kući.

BORO

Znam. Samo hoću reći ―

Možda ―

Možda se ti i ja više nećemo vidjeti.

LEJLA

Kao nikad više?

BORO

Ko će znati ―

LEJLA

A Plavi put? Može se preći.

BORO

Mogu žene i djeca.  

LEJLA

Pa eto, preći ću ja opet.

BORO

Vidjećemo.

POVRATAK NA GRBAVICU

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Ime?

LEJLA

Lejla

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Godina?

LEJLA

Četrnaest.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Kod koga ideš?

LEJLA

Kod nane, dede i tate.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Koliko dugo želiš ostati?

LEJLA

Za stalno.

Službenik podigne glavu.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Lejla?

LEJLA

Da?

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Vidi, Lejla, ovako stoje stvari.

Vidiš ovu šoljicu?

LEJLA

Vidim.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Ovo unutra, to ti je ta Alijina država. Vidiš?

LEJLA

Vidim.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Odatle se ne može nikuda.

LEJLA

Dobro.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

A vidi sad ovo. Sve izvan šoljice, sve drugo je sloboda.

Shvataš?

Lejla klimne glavom.

Odavde možeš gdje god hoćeš.

Eto, imaš amidžu u Londonu. Ako hoćeš, možemo te njemu poslati.

Šta kažeš?

LEJLA

Hoću kući.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Baka bolesna. Kako ćeš baku ostavit?

Lejla šuti.

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Baka bolesna.

LEJLA

Hoću kući.

Pauza.

LEJLA

Svako par dana ispitivanje. Jedno te isto.

Šoljica – London – baka.

Mislila sam da me nikad neće pustiti.

Pauza.

16. august 1994. Neko zvoni na interfon. Ustajem. Otvaram prozor. 

SLUŽBENIK U UNIFORMI

Hej, mala. Sretan ti rođendan. Prelaziš.

RAZMJENA NA MOSTU BRATSTVA I JEDINSTVA

LEJLA

Prelazim.

Baka mi je u džep stavila kesicu sjemenki petunija.

Zagrlila me i rekla: kad ne bude pucalo, otiđi na groblje, pa posadi mami.

Onda me deda zagrlio. Šapnuo: oni sa šljemovima su Francuzi. Oni će te prevesti na drugu stranu.

Prelazim.  

Hodam preko mosta. Nekad se taj most zvao Most bratstva i jedinstva.

Francuzi se osmjehuju. Ne znaju engleski. Mislim, ne znam ni ja, ali oni ga baš ne znaju.

Prelazim.

Svako malo usporavam. Okrećem se. Mašem baki i dedi.

Prelazim.

Sad već vidim nanu i dedu s druge strane. Mašu. Dedo se smije. Nana plače.

Okrećem se. Baka i deda su sve manji. Okrećem se. Ne vidim ih više.

Ali mašem. Možda oni mene vide.

Prešla sam.

BORINA SMRT

BRANA

Otišla Lejla, ostala praznina.

Boro je u SUP-u bio oružar i magaciner. Pred sami rat otišao u penziju.

Bila je to moja ideja.

Pauza.

BRANA

Ne možemo ni mi doveka ovako. Zovi nekog s kim si radio.

BORO

Ali rat je.

BRANA

Znam. Ali ne znam više hoće li ikad prestati. Ne možemo više biti na tuđoj grbači.

BORO

Nazvao sam bivšeg komandira. Rekao mi da dođem u Bijeljinu. Magacinski posao.

BRANA

Dali su nam jednu praznu kuću. Doneli smo svoj krevet i kofere.

Nismo se kako valja ni raspakovali. Oktobar bio. Kiše ne prestaju. On došao s posla oko četiri. Skinuo uniformu. Ručali smo. Kasnije gledali televiziju.

BORO

Spava mi se.

BRANA

Rano smo legli.

Oko dva, možda tri, začujem ‘roptaj.

Skočim!

Boro!

Boro!

Boro, čuješ me?!

Jedna mu suza klizne niz levi obraz.

Šta ću, istrčim iz kuće u spavaćici. Preskočim ogradu da brže izbijem na ulicu.

Trčim, i trčim ―

Spavaćica bela, ja bosa.

Tražim pomoć u tom mraku. U toj praznini gde ne znam nikoga.

Pauza.

Kad je rat završio, sedele smo na groblju. Tad mi je rekla.

LEJLA

Ja sam ga ubila. I tebe ću.            

NEMA VIŠE NI MRTVOG DŽAVIDA

Lejla stoji s ruksakom na leđima.

LEJLA

Pustili me da pređem na rođendan.

Iznenađenje!

Nakon dvije sedmice upisala sam se u osmi razred. Ista škola, drugo ime. Nema više mrtvog Džavida. Onog kog su fašisti ubili ’41. na Vracama. 20. augusta, na isti dan, kad će četrdeset i jednu godinu poslije umrijeti mama.

Na ulazu me dočekao direktor. Isti onaj od prije rata.

Ja njemu: dobro jutro.

On meni: esselamu alejkum.

Sve kontam: koji je ovo kurac, jebote.

SAFETINA SMRT

SAFETA

Plače.

Njen mi je odlazak skratio bar deset godina. Koliko sam samo suza prolila. Umiru ljudi. Ginu svud oko nas. A ja plačem za njom. Živim djetetom koje je na sigurnom.

Smije se kroz suze.

Kad je bila mala, baš mala, ona je mene zvala mama. Čula od moje djece. Naredila sam svima u kući da me zovu nano. Tako i ona preokrenula.

Jednom na moru ona, Nedžad i ja. Svako malo ona njemu dedo, a meni mama. Ljudi na plaži nas čudno gledaju. Šta ću. Krenula ja sa peškira objašnjavati ljudima da mi nismo neka nakazna, nego tragična porodica. Plaču ljudi, plačem ja.

Njoj iz vode oči vire. Mršti se na moje suze.

LEJLA

Dođi!

SAFETA

Ne mogu više. Hladna voda. I ti još malo, pa napolje.

LEJLA

Hodi!

SAFETA

Ne mogu.

LEJLA

Onda ja odoh u pola mora.

SAFETA

Okrene se i zapliva s onim mišićima na rukama. Šta ću. Trčim u vodu. Ih, koliko puta tako. Kući se vratila s upalom bubrega.

’93. nam stiglo pismo. I njena slika.

Pokazujem je svima. Kako je porasla.

Rođendan joj bio. Zato ona torta. Trinaest godina.

Vratila se. Gadno je bilo oko prelaska. Ali vratila se.

Samo, nekako drugačija. Kaže, sve se promijenilo.

Pa rat je, kako neće.

Ni dva mjeseca nije prošlo, javili umro Boro. U Bijeljini?

Otkud sad Bijeljina? U Šidu bili.

Ne znam.

Ona sve dalja. Gleda mrko, kao onda iz vode.

Nijednom da mi kaže: Hodi. Dođi.

Ništa.

Ja se razboljela. Mislili živci. Od sekiracije, rata, ma od života.

Ugodi svima. Šuti. Trpi.

Dali mi neke tablete, ali meni sve gore.

Shvatim ja, nisu to živci. Ne mogu da kažem. Kad otvorim usta, sve nešto nepovezano iz mene. Ni na noge ne mogu. Ko kad je Snežana umrla.

Na kraju shvatili. Nosali me po bolnicama.

Šapuću: rak mozga. Metastaza.

Jedno jutro, ja na jednom kauču, Lejla na drugom. Nedžad na podu spava. Nešto mi

došlo da ustanem. Učinilo mi se da bih mogla.

SAFETA

Lejla, Lejla.

Lejla.

Lejla se budi. Prilazi.

LEJLA

Šta je bilo?

Safeta joj pruža ruku.

LEJLA

Ne razumijem? Šta?

Safeta opet pruža ruku. Lejla je počinje vuči. Vuče, ali bezuspješno.

LEJLA

Ne mogu.

SAFETA

Vrati se ona na kauč. Okrene se i zaspi.

Zaspim i ja. I ne probudim se više.

III

SARAJEVO ― BIJELJINA ― SARAJEVO

FUCK OF NATIONALISM, LONG LIVE SHAIVISM (I)

LEJLA

Bijeljina, 2000. Sjedimo na dedinom grobu.

BRANA

Deda, došla Cica juče. Autobusom, preko Tuzle. Sad joj je pauza na fakultetu, pa će ispiti u septembru. Upisala filozofiju. Filozofiju, deda.

Brana vadi iz svoje torbe flašicu sa rakijom i kutiju cigara. Iz flašice prospe malo rakije u zemlju na grobu. Pruža Lejli kutiju s cigarama.

BRANA

Ajd, ti zapali. Svakako pušiš.

Lejla pali cigaru. Povuče par dimova. Pridigne se. Zabije cigaru u zemlju. Brana malo gleda u krst na grobu, malo u Lejlu.

BRANA

Dolazio mi popa neki dan. Doneo mi onaj kalendar sa svecima. Onaj, ako si videla u hodniku.

LEJLA

Aha.

BRANA

I pita on mene, može li kuću da osveti.

LEJLA

Da šta?

BRANA
Vodicom malo da poprska po kući.

LEJLA

Aha.

BRANA

Pustila ga ja u kuću.

Malo šute.

Šta ćeš. Svako radi svoj posao.

Opet malo šute.

LEJLA

Je li sad vjeruješ?

Brana je gleda zbunjeno.

LEJLA

Mislim, u boga je l’ vjeruješ?

BRANA

Jok.

LEJLA

I dalje misliš da nema ničeg?

BRANA

Ma kakvi.

LEJLA

Ne misliš da možda negdje ―

Hoću reći ―

BRANA

Pa reci.

LEJLA

Mislim, da ima nečeg.

BRANA

Čega?

LEJLA

Ali to što ja mislim da ima daleko je odavde.

BRANA

A je l’? Gde je?

LEJLA

Priča se o tome u Indiji.

BRANA

Aaaaaa.

Brana gleda Lejlu sumnjičavo.

LEJLA

Znaš, postoji ta ideja da smrti zapravo nema. Smrt je kao neko mjesto gdje se samo presvučeš u neki novi život. Stalno se rađaš. Stalno te negdje ima.

BRANA

Presvučeš?

A ko to tačno kaže?

LEJLA

Indijska filozofija.

BRANA

Indijska filozofija…

Šute.

BRANA

Jesi ti to u kakvoj sekti?

LEJLA

Znala sam, majke mi.

Kakva sekta. Filozofija! Dobro, ima ljudi koji slijede tu filozofiju.

BRANA

Samo još nešto da te pitam.

Ta sekta, i to ―

LEJLA

Nije sekta!

BRANA

Dobro. Ali samo da te pitam. Nisu to ovi što jedu ljude?

LEJLA

Molim?

BRANA

Ma ovi što novine pišu.

Ovi što su se pojavili posle rata. Kažu da se u Banjaluci sastaju po parkovima. Uglavnom noću. I oni jedu ljude.

LEJLA

Čekaj, ti mene pitaš da li jedem ljude?

BRANA

Ne, ja te pitam, je li to to?

LEJLA

Ne brini, ne jedem. Kad počnem, znat ćeš. Prvo ću ovdje doći tebe da pojedem.

Brana umire smrtno uvrijeđena.

FUCK OF NATIONALISM, LONG LIVE SHAIVISM (II)

LEJLA

Sarajevo, 2000. Dedo i ja smo u kući.

NEDŽAD

Lejla, Lejla.

LEJLA

Šta je?

NEDŽAD

Šta ti je ovo?

LEJLA

Crtež.

NEDŽAD

A ko ti je ovo na crtežu?

LEJLA

Nešto iz Indije.

NEDŽAD

Aha.

Malo šuti.

A kako se to zove?

LEJLA

Šiva.

NEDŽAD

Bogati, šta mu je ovo među očima?

LEJLA

Koje?

NEDŽAD

Ma ovo između očiju. Je l’ to neki krst?

LEJLA

Nije.

Nedžad pogleda Lejlu.

NEDŽAD

Ti znaš da je ovo muslimanska kuća.

LEJLA

Znam.

NEDŽAD

Mislim, nemoj mi krstova ―

LEJLA

Nije krst!

NEDŽAD

Pa, šta je?

LEJLA

Tulasi. Nema veze s krstom. To je iz Indije. Hinduizam.

NEDŽAD

Hinduizam?

Znaš li ti da ti tvoji hindusi ubijaju muslimane po Indiji?

Lejla šuti.

NEDŽAD

Čuješ šta ti kažem.

LEJLA

Ne čujem. Ponovi.

NEDŽAD

Kažem da ti tvoji hindusi ubijaju muslimane.

LEJLA

Čuj…

NEDŽAD

Ne budi bezobrazna. Ozbiljno ti kažem.

LEJLA

A ko je tebi rekao? Hodža?

NEDŽAD
Kakve veze ima?

Jest, rekli mi u džamiji.

Jesi ti to sad Hindus?

LEJLA

A šta ako jesam?

NEDŽAD

Pa, bona, i oni ubijaju ―

LEJLA

I oni! Je l’?

NEDŽAD

Pa ubijaju…

Nije mi jasno.

Lejla ga ljutito pogleda. Nedžad ušuti.

LEJLA

Ne brini, biće ti jasno.

NEDŽAD

Šta?

LEJLA

Kad ti večeras dođem u sobu, biće ti jasno što sam došla.

Nedžad umire smrtno uvrijeđen.

FUCK OF NATIONALISM, LONG LIVE SHAIVISM (III)

Lejla skida Šivin crtež sa zida.

LEJLA

Bila je smiješna ta 2000.

Godilo mi da ih provociram.

Ali sve prođe.

Cijepa crtež. Gužva komade.

Što jest, jest: daleko je Indija.

MOŽDA SAM JA NEPRIJATELJ OVOG GRADA?

LEJLA

I dalje, ja sam kćerka majke koje nema.

Kćerka zemlje koje nema.

Ali više nisam izbjeglica.

Prilazi joj nepoznat muškarac.

LEJLA

Nisam sretna.

NEPRIJATELJ

Zašto?

LEJLA

Ne znam.

Zidovi.

Udaram u zidove.

Ponekad pomislim da postojiš.

NEPRIJATELJ

Baš ovakav?

LEJLA

Takvog te vidim.

NEPRIJATELJ

Aha.

LEJLA

Iznenađenje?

Smije se.

Koga lažemo ―

Oboje znamo da to nije bilo tek tako.

Podrugljivo.

Rođendanski poklon?

Oboje znamo da sam ušla u grad preko razmjene zarobljenika.

Ja sam prešla most – ovamo,

a neko, neko je otišao – tamo.

NEPRIJATELJ

Misliš da sam to bio ja?

LEJLA

Mogao si biti.

U snazi. Vojno sposoban.

NEPRIJATELJ

Šta ako jesam?

LEJLA

Mogao si uzeti pušku. Pucati po gradu. Ubijati: žene, djecu, ptice…

On se smije sve glasnije.

LEJLA

Jesi li?

NEPRIJATELJ

Šta?

LEJLA

Pucao. 

NEPRIJATELJ

Možda.

Lejla pripaljuje cigaru.

LEJLA

Onda sam možda ja neprijatelj ovog grada.

NEPRIJATELJ

Jesi li?

LEJLA

Jesi li ubijao?

NEPRIJATELJ

Možda.

LEJLA

Možda je onda sve bilo uzalud.

Možda si ti ubijao ovaj grad.

Kao što će grad ubijati mene.

U CVJETNOM VRTU MOG UMA

LEJLA

Sarajevo, 2002. Psihijatrijska klinika.

Lejla puši.

LEJLIN DOKTOR

Mogao bih i ja jednu.

Lejla mu pruža kutiju cigareta. Doktor izvadi jednu. Lejla mu pripali.

LEJLIN DOKTOR

Koliko je prošlo?

LEJLA

Dva mjeseca.

LEJLIN DOKTOR

Dva mjeseca ste kod nas.

Kako se osjećate?

LEJLA

Isto.

LEJLIN DOKTOR

Meni se čini da ste malo mirniji.

LEJLA

Od lijekova…

LEJLIN DOKTOR

(Čita)

Olanzapium, 10 miligrama.

Paroksetin, 30 miligrama.

Diazepamum, 3 puta po 5 miligrama.

LEJLIN DOKTOR

A misli?

LEJLA

Isto.

LEJLIN DOKTOR

I dalje mislite da ste ih Vi ubili?

LEJLA

Da.

LEJLIN DOKTOR

Da niste nekad čuli za Santiaga Ramona y Cajala?

LEJLA

Jesam li trebala?

LEJLIN DOKTOR

Nobelovac. Naučnik koji je predstavio cijelu arhitekturu nervnog života.

LEJLA

Super.

LEJLIN DOKTOR

On je smatrao da je ljudski mozak prelijep. I jako, jako kompleksan. Recimo, kao jedan ekosistem. Da bi mu jasnije bilo ono što vidi pod mikroskopom, crtao je floru i faunu sive moždane mase. Cijeli mozak je predstavio kao veliku cvjetnu baštu. Sve te ćelije osobita i elegantna izgleda. Crtao ih je kao ptice, čiji će lepet krila jednog dana razjasniti misteriju mentalnog života.

LEJLA

A do tad?

LEJLIN DOKTOR

Kako to mislite?

LEJLA

Šta ćemo dok ptice ne polete?

Oboje se smiju.

LEJLIN DOKTOR

Možemo razgovarati.

Eto, recimo, nikad mi niste pričali o ocu.

On je živ?

LEJLA

Jeste.

LEJLIN DOKTOR

Eto, vidite. Oca imate. Jeste li u kontaktu?

LEJLA

Čujemo se ponekad.

LEJLIN DOKTOR

I šta kaže?

LEJLA

Da je sad tu. Da mi želi biti otac.

LEJLIN DOKTOR

A Vi? Ne želite?

LEJLA

Bolje ne.

LEJLIN DOKTOR

Zašto?

LEJLA

Zato što bih i njega ubila.

Lejla gasi cigaru.

IV

MNOGO GODINA POSLIJE

LEJLA

Sarajevo, 2017.

Lejla i njena djevojka. Lejla je budna. Djevojka spava.

I dalje, ja sam kćerka majke koje nema.

Kćerka zemlje koje nema.

Ali sad imam nju.

Na kraju ipak, djevojčica se u djevojčicu zaljubila.

Lejla zagrli djevojku. Zaspi.

Pauza.

Odjednom se čuje lupkanje u prozor. Sve jače i jače. Lejla se budi, lagano ustaje i odlazi na balkon.

JE LI TI TO PROFITIRAŠ NA SVOJIM MRTVIMA?

Lejla mrvi hljeb. Vrane kljucaju. Lejla se osmjehuje.

LEJLA

Dođu one noću. Često. Bude me.

Hranim ih i gledam.

Vrane šire krila.

LEJLA

I onda im kažem. Sve je dobro. Bolje sam, puno bolje.

Imam nju. Nas dvije i mačka.

A i ta knjiga koju sam napisala:

O njima, njihovim smrtima.

Kako smo se raspali.

Sve je dobro.

Vrane jedu, klepeću krilima, otvaraju kljunove.

VRANE

Lejla, Lejla…

LEJLA

One izgovaraju moje ime.

VRANE

Profitiraš na svojim mrtvima?

LEJLA

To mi govore.

Vrane odlete na drvo, pa se vraćaju.

Jedu hljeb. I može bit, smiju se.

SRCE TAME

 

LEJLINA DJEVOJKA

Ona misli da ja spavam…

Ali ne.

Sve znam. Sve čujem.

LEJLA

Budna?

LEJLINA DJEVOJKA

Što si ti budna?

LEJLA

Izašla da zapalim.  

LEJLINA DJEVOJKA

Cigara – sat vremena?

LEJLA

Četiri sam ispušila.

Lejla liježe.

Hajde spavaj. Moraš rano ustati.

Ona i dalje sjedi.

Lezi. Šta ti je?

Ona šuti.

Šta ti je? Što si takva?

LEJLINA DJEVOJKA

A što ti hraniš vrane?

Lejla se pridiže.

LEJLA

Bilo bajatog hljeba, pa iznijela.

Spavaj.

LEJLINA DJEVOJKA

Jesi li ti sretna?

LEJLA

Jesam. Kakvo je to pitanje?

LEJLINA DJEVOJKA

Je li ti znaš da ja tebe volim?

LEJLA

Volim i ja tebe.

Grli je.

I mačku.

Smiju se.

LEJLINA DJEVOJKA

Da. Ali ipak hraniš vrane.

Lejlina djevojka odlazi.

KRIVA SAM

Lejla je sama na sceni.

LEJLA

Nema razloga da se lažemo. Kriva sam.

Na scenu ulaze Brana, Boro, Safeta i Nedžad. Stanu iza Lejle.

LEJLA

Ubila sam svoju porodicu.

Prvo Boru.

Boro odlazi na lijevu stranu.

Pa Safetu.

Safeta odlazi na desnu.

Potom Branu.

Brana stane pored Bore. Lejla gleda prema njima.

Brana je legla uz Boru. Pod krst u koji ni on ni ona nisu vjerovali. Otišla je njemu, siročetu, da u zemlji ne bude sam. Njemu koji je cijeli svoj život poslušno pratio svaki njen korak.

Lejla okrene glavu.

Na kraju sam ubila i Nedžada.

Nedžad stane pored Safete. Lejla gleda prema njima.

Nedžad je legao uz Safetu. Pod molitvu u koju su oboje vjerovali. Otišao je njoj da je u zemlji vječno moli za oprost što joj često nije znao dati ljubav kakvu zaslužuje.

Lejla pogleda čas u Branu i Boru, čas u Nedžada i Safetu.

Uradili smo što smo uradili. Ne postoji način da se ikad više sretnemo i popravimo stvari. Uzaludno je reći da sam ja voljela svoje žrtve. Da su bili cijeli moj svijet.

Sad je sve jasno.

Boro, Brana, Nedžad i Safeta priđu jedni drugima. Uhvate se za ruke i odlaze sa scene. Lejla ostaje sama.

MOLBA PTICAMA

LEJLA

Ja znam kako ova priča završava.

Ali prije toga samo još nešto.

Čuju se ptice. Lejla im se obraća.

LEJLA

jednom kad ljudi istroše sve svoje iluzije, kad im ostane još samo prebrojati mrtve, ovaj će svijet ostati pticama

kad tako bude, molim vas, ne plačite za ljudima

ako vam bude teško, vi zaplačite nad svim palim mostovima, jer samo su mostovi bili krila ljudima

potom se zbrojte, koliko god vas na ovom svijetu ima

na čelo pustite gavranice

 neka vas one povedu

na svoja krila dignite ovaj svijet i ponesite ga

zvijezde će vam dati snage da letite vječno, bez prestanka

molim vas, s ovim svijetom ponesite i ljudsku sramotu

dobro je umotajte u perje, i nosite je daleko, što dalje od očiju svemira

letite!

samo letite!

nikad nemojte stati!

ako ustreba, kljunovima razderite opne vremena

i idite dalje

još dalje

nosite tu sramotu, i preklinjem vas, ne dozvolite da za nju

IKO

IKAD

IGDJE

SAZNA.

FINALNA RASPODJELA GROBOVA

LEJLA

Sarajevo, godina nepoznata.

Ona će se probuditi.

Ulazi Lejlina djevojka i sjeda.

Doručkovat ćemo.

Lejla joj prilazi. Ljubi je.

Jako ću je zagrliti. Svim u sebi ću se nadati da ona razumije.

Lejla skida prstenje. Hrani mačku. Potom kreće prema prosceniju.

Ostavit ću tu divnu ženu. Jedinu ženu koja me voljela.

Iskreno, ne znam kako se Most bratstva i jedinstva danas zove, ali preći ću ga.

Preći na drugu obalu, i krenuti gore…

Onog davnog augustovskog dana grobari su kopali dvije rake. Oni tad – niko tad nije mogao znati da je kopaju za mene.

Ovdje rastu petunije.

Zalijeva cvijeće.

Još jednom ću ih zaliti.

Zapalit ću. Povući koji dim da se cigara razgori.

Zabost ću je u zemlju i pustiti da gori.

Kad do kraja izgori, ja ću:

Leći uz svoju mrtvu majku.

Leći u svoju mrtvu zemlju.

Leći pod svoju mrtvu zvijezdu.

KRAJ

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s