Snežana Nikolić

NOJEV ZOO VRT

Posle zemljotresa ona lagano pušta svoje ruke
kao da je svet iznova stvoren i da će njegov poredak
narušiti to što hoda s velikim okruglim očima
poput maramice koju razlaže vetar nežno do vlakana,
a sve je oduvek tu (ne)dirnuto bolom od juče, lepa
zatrovana reka u kojoj si učila da govoriš: tajna je možda
na dnu, tajna su razoreni gradovi i ljudi koji postoje
uprkos svemu drhteći na koncu svojih oblaka –
njihova tela su priče o ljubavi i samoći kroz koje smo osetili kraj
jer noć je selekcija i jeka je samo tvoja
u krdu koje hrli napred, napred, napred

Ujutru se čiste kavezi i izbacuju mrtva mladunčad.
Ujutru zemlja lagano pruža svoje ruke kao da sanja kako se grli.
Svakog jutra se razdvajaju grudi, a ptica se dvoumi i plače

 


 

HRONOTOP ŠUME
Šuma se okrenula na leđa kao buba
koju je vetar opasao šumovima. Njeno telo
se dugo razlaže s mojim buđenjem: ni ruku ni
svetlosti neozleđene koje bi sve to pomirile sa
stampedom u tuđoj sobi. Ostaće đubre ispod kreveta,
jedino izvesno, do večeri preliću ga mlekom i
ako budem imala sreće, njegov smrad će biti sećanje na
iskipelo iz detinjstva, na okorelu tablu neba oko podneva
na koju ću došarati neki mit ili novu kožu za ostatak dana,
za kuću u kojoj će se rascvetati sve moje seobe u narove.
Noću ispijaju priče jedna drugu. Do dna. Do dna se spušta šuma
i prevrće svoje listove. Za njom dišu potiljci umornih životinja,
u njoj se talasaju iznova proživljeni ratovi i pevaju.

MELANHOLIJA RAZBIJENOG OGLEDALA
 
U tom zamku nikoga nije bilo.
(Nije bilo ni zamka). Kad očisti sve prozore, Abelona
spava s pogledom koji se plaši sunčevih šala,
kroz lišće šapuće plavu decu i netaknute biblioteke:
potom protiče mleko. I odustaje. Dugo će potom kašljati
bivše slike, nostalgija je Abelona. Te stvari koje više ne žele
kad ih uzimaš. Lelujanje po travi, umrli zvuk.
Ipak, hodaš s pažljivim suzama,
današnji prekor šara na ćilimu nije onaj od juče.
Iz njih ogledala iskrivljuju ruke, sećaju se
kako su imala o čemu da govore
kad se u njima odražavao svet.


SMEŠNO, PUSTO TUŽNO VREME
 
Ti, ja i pusto vreme koje nas čini nepomičnima
kao neke krčage u izložbenoj sali kojima se izvlači duša
i promašuje. Šta smo drugo mogli s tim mrtvacem iz jezera
osim da slušamo kako odiše kao noćno drveće da nema
nema uvek dodira među ljudima. Sećanje koje te iznova davi
i podiže da kažeš zemlji: lepota nije samerljiva, ili je ispiješ
osvajački kad postane suviše glupo i zamorno razmišljati
o ljubavi. O tužnom vremenu odzvanjaju telefoni svojim dugim
govorima – iskidan Bodler u pokretima trave
gde živi mali bog koji zaboravlja kako se kaže
kako se kaže

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s